Uloga u projektu: Adaptacija romana, dramaturg
Premijera 23. oktobar 2022. / Scena „Raša Plaović“
Koprodukcija Narodnog Pozorišta u Beogradu, Beo Art-a i Centra za kulturu Tivat
Spisak učesnika:
Prevod Gordana Subotić
Dramatizacija Đorđe Kosić
Reditelj Andrej Nosov
Dramaturg Đorđe Kosić
Kostimograf Selena Orb
Scenograf Dejan Todorović
Kompozitor Draško Adžić
Scenski pokret Marija Milenković
Izvršni producent Marija Kovačević
Pomoćnik reditelja Aleksandra Lozanović
Inspicijent Sanja Ugrinić Mimica
Sufler Gordana Perovski
Lica:
Čezare Mladen Andrejević
Rosana Nela Mihailović
Katerina Vanja Ejdus
Dante Dušan Matejić
Ema Nina Nešković
Leo Rade Ćosić
Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Dejan Radenković
Majstor tona Roko Mimica
Kostim i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu.
„Uloga Cezarea Anucijate bila je najpre poverena Branku Cvejiću, koji je nažalost tokom ovog pozorišnog procesa preminuo. Ekipa predstave završila je ovaj komad i posvetila ga kolegi i prijatelju koji je sa velikom radošću i posvećenjem gradio ovu predstavu. “
REČ DRAMATURGA
Svetonazor Čezara Anuncijate, glavnog junaka Sitnica koje život znače, najuspešnijeg Maroneovog romana, natopljen je cinizmom, džangrizavošću i mrzovoljom. Sa druge strane, ovaj i ovakav čovek pokušava u svojim poznim godinama da pronađe novu životnu radost, nakon što je, kako sam kaže, protraćio sedamdeset dve godine i sto jedanaest dana, takoreći – ceo dotadašnji život. Možda upravo u ovoj ambivalentnosti jednog duboko ciničnog čoveka koji ipak pokušava da uživa u svakodnevnim sitnicama i uspostavi iskrene odnose sa decom, komšijama, ljubavnicom, leži tajna u tome zašto on, pored sve svoje faličnosti, pobira simpatije i fascinaciju kod čitalaca (i publike). Dvostrukost je prisutna i u samom jeziku i stilu romana, gde se crni humor i sumorna banalnost svakodnevice prepliću sa putenošću i radošću življenja. Ovaj gorko-slatki doživljaj sveta čini priču romana relevantnom ne samo za italijanske čitaoce već i za sve ostale, pa tako nije bilo potrebe priču posebno lokalizovati pri adaptaciji u dramski tekst, te inscenaciji, jer lica romana možemo prepoznati u sopstvenom komšiluku, porodici, ili partnerskom odnosu, a njihove strahove i želje i u nama samima. Čezare u jednoj od svojih reminiscencija u romanu kaže: „poznato je da se čovek brzo navikne na sve ono u čemu uživa (…). Ali nikad se nećemo navići da živimo bez onoga za čim čeznemo.“ Ova priča se zato završava u istom tonu, sa otvorenim pitanjem mogu li se uopšte pronaći ispunjenje i sreće, ili je sam taj uzaludni poduhvat jedino što ostaje izvesnost ljudskog života.
