Ribarske svađe

Scena „Raša Plaović“

Premijera: 02. Jul 2023.

Karlo Goldoni
Ribarske svađe

Prevod Ivo Tijardović

Adaptacija Ana Tomović, Đorđe Kosić
Režija Ana Tomović
Dramaturg Đorđe Kosić
Scenograf Andreja Rondović 
Kostimograf Marija Marković Milojev 
Kompozitor Irena Popović 
Scenski pokret i koreografija Andreja Kulešević 
Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović 
Izbor muzikeAna Tomović
Producenti Jasmina Urošević, Olivera Živković
Inspicijent Ana Zorić 
Sufler Ljubica Raković 
Pomoćnik reditelja Vuk Ršumović 
Asistent scenografa Ema Pavlović 
Asistent kostimografa Ena Krotić
Dramatug na praksi Jefimija Sekulović 
Producenti na praksi Jana Šantrić, Danica Jevtić 

Premijerna podela:

Paron Toni Branislav Tomašević
Šjora Paškva Ivana Šćepanović
Lucijeta Tamara Šustić 
Bepo Vučić Perović 
Ivanko Jovan Jovanović
Paron Furte Hadži Nenad Maričić
Šjora Libera Zlatija Ivanović
Uršula Iva Milanović
Keka Teodora Dragićević
Krište Dragana Sekulić
Iže Nedim Nezirović

---

Majstor svetla: Srđan Mićević
Majstor maske: Marko Dukić
Majstor pozornice: Zoran Mirić
Majstor tona: Nebojša Kostić i Tihomir Savić                 

Kostim i dekor su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu

O predstavi:

Gol­do­ni: refor­ma­tor ita­li­jan­skog pozo­ri­šta

Kar­lo Gol­do­ni rođen je u Mle­tač­koj repu­bli­ci počet­kom 18. veka, u tre­nut­ku kada kome­di­ja del arte (del­l’ar­te) već vek i po caru­je pozo­ri­štem. Tač­no na polo­vi­ni veka, Gol­do­ni, u jed­nom pred­go­vo­ru posta­vlja pro­gram­ski zada­tak pro­me­ne kome­di­je sa impro­vi­za­ci­o­ne, foku­si­ra­ne na glu­mač­ku igru (kakva je bila kome­di­ja del arte) na kome­di­ju koja se vra­ća na dram­ski tekst, karak­te­re i zaplet. Ko je bio ovaj dram­ski pisac, pozo­ri­šni refor­ma­tor, ali i aktiv­ni prav­nik?

Gol­do­ni je od ranog detinj­stva pri­su­stvo­vao muzič­kim igra­ma malog pozo­ri­šta koje je u svo­joj vili podi­gao njegov rasip­ni i vese­li deda, kao i lut­kar­skom pozo­ri­štu koju mu je napra­vio otac, ina­če lekar. U svom obra­zov­nom putu ka posta­ja­nju prav­ni­kom, Gol­do­ni je stal­no bežao u tek­sto­ve Pla­u­ta, Teren­ci­ja, Ari­sto­fa­na i dru­gih komič­nih kla­si­ča­ra; bežao je i doslov­no iz domi­ni­kan­ske ško­le, sa jed­nom glu­mač­kom dru­ži­nom; a sa stu­di­ja u Pavi­ji je izba­čen zbog sati­re, koju je napi­sao (na nago­vor kole­ga) i time iza­zvao jav­nu sabla­zan i uvre­du. Život su mu obo­ji­le slič­ne nepri­li­ke i tra­gi­ko­mič­ne situ­a­ci­je (poseb­no ljubav­nog karak­te­ra), ali Gol­do­ni­je­va narav će sve­mu tome dati pečat vedri­ne i opti­mi­zma. Mla­di Gol­do­ni, uz zavr­ša­va­nje stu­di­ja pra­va, radi u kri­vič­noj kan­ce­la­ri­ji u Kjo­đi, gra­di­ću nado­mak Vene­ci­je. Ovo isku­stvo, puno sva­ko­dnev­nog dodi­ra sa živo­pi­snim mešta­ni­ma, kasni­je će se poka­za­ti kao ključ­no za pisa­nje „Ribar­skih sva­đa“. Nakon Kjo­đe, Gol­do­ni osni­va svo­ju prav­nič­ku prak­su u Vene­ci­ji, ali se ubr­zo sve više i više posve­ću­je pozo­ri­šnom stva­ra­nju i pisa­nju.

Pre­ma poda­ci­ma koje je sam Gol­do­ni zapi­sao, tokom svog živo­ta napi­sao je 150 dela, među njima kome­di­je svih vrsta, lakr­di­je, dra­me, tra­ge­di­je i ope­r­ska libre­ta. Naj­po­zna­ti­ja Gol­do­ni­je­va dela su: Slu­ga dva­ju gospo­da­ra (Il ser­vi­to­re de due padro­ni, 1745), Lažlji­vac (Il Bugi­ar­do, 1750), Miran­do­li­na (La Locan­di­e­ra, 1751), Rado­zna­le žene (Le don­ne curi­o­se, 1752). Gol­do­ni se i danas rado posta­vlja na sce­ni zahva­lju­ju­ći svo­jim lapi­dar­nim dija­lo­zi­ma, jar­kim i razno­vr­snim liko­vi­ma, te vešti­ni da iz sasvim beza­zle­ne situ­a­ci­je stvo­ri pra­vi dram­ski sukob.

*

Da bismo raz­u­me­li zašto je Gol­do­ni­je­va refor­ma toli­ko zna­čaj­na i u čemu se tač­no ogle­da, mora­mo malo pažnje posve­ti­ti kome­di­ji del arte, nazva­noj tako jer su u njoj nastu­pa­li glum­ci od zana­ta, pro­fe­si­o­nal­ne dru­ži­ne koje su žive­le od svo­je vešti­ne^[1].  Kome­di­ja del arte nasta­la je u 16. veku kao reak­ci­ja na eru­dit­nu kome­di­ju, uče­no knji­žev­no opo­na­ša­nje po uzo­ru na latin­ske tek­sto­ve. Dugo­va­la je svo­ju pri­vlač­nost izra­žaj­noj inter­pre­ta­ci­ji glu­ma­ca, sme­šnim scen­skim kre­ta­nji­ma, mimič­kim gesta­ma, akro­bat­skoj vešti­ni, spon­ta­no­sti indi­vi­du­al­ne impro­vi­za­ci­je. U tre­nut­ku kad Gol­do­ni poči­nje svo­je pozo­ri­šno dela­nje, kad glum­ci svo­ju umet­nost i sla­vu zasni­va­ju na impro­vi­za­ci­ji nena­pi­sa­nih ulo­ga, Gol­do­ni piše kome­di­je koje se opet vra­ća­ju na tekst kao temelj kome­di­je. Gol­do­ni­jev obra­čun sa kome­di­jom del arte nije se sveo samo na for­mal­ne i teh­nič­ke pro­me­ne, već i na uvo­đe­nje puno­krv­nih liko­va, uver­lji­vih situ­a­ci­ja, logič­nog zaple­ta i „ple­me­ni­te a ne lakr­dij­ske“ komi­ke.

Gol­do­ni u svom pro­gram­skom tek­stu iz 1750. godi­ne zacr­ta­va cilje­ve „nove“ kome­di­je. Ona se sasto­ji u neko­li­ko ele­me­na­ta. Prvo, Gol­do­ni je glum­ci­ma svog vre­me­na, čije su kari­je­re bile izgra­đe­ne na impro­vi­za­ci­ji, dode­lio tek­sto­ve, nasto­je­ći kao Šek­spir 150 godi­na rani­je da glum­ci „ne govo­re više nego što im je zada­to“. Dru­go, u svo­jim deli­ma, Gol­do­ni je poku­šao pro­me­ni­ti tea­tral­ni stil od „far­si“ ka „kome­di­ja­ma karak­te­ra“. Po njego­vom mišlje­nju, far­sa je bila zasno­va­na na tea­tar­skim kon­ven­ci­ja­ma – isko­ri­šće­nim gego­vi­ma i istro­še­nim arhe­ti­po­vi­ma kome­di­je del arte, koji su nakon dva veka upo­tre­be posta­li – kli­še. Gol­do­ni se nadao da će nova kome­di­ja karak­te­ra oži­ve­ti tea­tar sa ele­men­ti­ma rea­li­zma koji osli­ka­va­ju mode­ran život sred­nje kla­se. Trgov­ci, dvor­ja­ni, kel­ne­ri i dru­ge stvar­ne oso­be iz Gol­do­ni­je­vog vre­me­na poja­vlju­ju se među lici­ma, pred­sta­vlje­ne ne kao sim­pli­fi­ko­va­ni tipo­vi, već kao više­di­men­zi­o­nal­ni karak­te­ri. Posled­nja i naj­kon­tro­verz­ni­ja od Gol­do­ni­je­vih refor­mi bila je zah­tev da glum­ci nastu­pa­ju bez svo­jih pošto­va­nih kožnih maski. Nai­me, karak­te­ri­stič­no za kome­di­ju del arte bilo je da spo­me­nu­ti arhte­ti­po­vi budu jasno ozna­če­ni pre­po­zna­tlji­vim kožnim maska­ma, koju su bile izvor ita­li­jan­skog narod­nog pono­sa, čak i van sfe­re tea­tra. Gol­do­ni opi­su­je kako su ga ljudi napa­da­li i optu­ži­va­li da ukla­nja­njem maski uni­šta­va ita­li­jan­sku kul­tu­ru. Među­tim, Gol­do­ni je sebe video kao pro­ro­ka buduć­no­sti, nasto­je­ći da uka­že na to da savre­me­ni, rea­li­stič­ni tea­tar zah­te­va nijan­si­ra­nost i život koji maska ne bi dozvo­li­la: „Glu­mac mora, u naše dane, pose­do­va­ti dušu; a duša ispod maske je kao vatra ispod pepe­la.“

I pored nomi­nal­ne refor­me, u prak­si, Gol­do­ni­je­va kome­di­ja i dalje zadr­ža­va ele­men­te kome­di­je del arte, pri­sut­ne poma­lo u karak­te­ri­ma i zaple­tu, ali naj­vi­še u karak­te­ri­stič­nom rit­mu dija­lo­ga. U pita­nju, sva­ka­ko, nije natu­ra­li­zam, već neki, dobro­ćud­ni i lako-iro­nič­ni, opti­mi­stič­no-gra­đan­ski, Gol­do­ni­jev rea­li­zam.

Đor­đe Kosić